Drugi pad Berlinskog zida i početak nove ere ESTIEM-a • ESTIEM LG Belgrade

04 Feb Drugi pad Berlinskog zida i početak nove ere ESTIEM-a

Posted at 11:12h in Putopisi by ESTIEM LG Belgrade

Autor: Nikola Jovanović

Kada je ESTIEM osnovan, obeležio ga je pad Berlinskog zida i početak jedne ere u kojoj studenti nisu imali više nikakvih prepreka da širom Evrope putuju i druže se sa svojim kolegama iz drugih zemalja. Da li biste ikada pomislili da ćemo prisustvovati padu nekog novog Berlinskog zida čak 30 i kusur godina kasnije?!

Godinu i po dana bez događaja uživo, na neki način gotovo je ugasilo ESTIEM spirit među ljudima, a glavni krivac za to bila je pandemija koja je još uvek aktivna. Prvi događaj koji je usledio pokrenuo je jednu potpuno novu eru ESTIEM-a. Mnogim studentima bio je to prvi put da organizuju jedan offline događaj. Lokalna grupa koja je prva preuzela hrabrost i odgovornost na sebe jeste Ksanti (LG Xanthi). Ksanti je malo mesto koje se nalazi na severoistoku Grčke, a najbolji način da dođete do ovog grada jeste da idete do Soluna, a potom hvatate međugradski prevoz.

Realno gledano, nije postojala bolja šansa da sebe nagradim za svoje zalaganje u prethodnih godinu dana i posetu mnogim online događajima, nego da dopustim sebi da budem deo istorije – prvog uživo događaja od početka pandemije. Da stvar bude još interesantnija, taj događaj bio je upravo Summer Academy, Ili kako je među ESTIEM-ovcima naširoko poznat – The treasure of ESTIEM!

Zašto kažem „upravo Summer Academy“? Ovaj događaj je dosta drugačiji od drugih, ljudi odvojeni od svakodnevnih dešavanja i smešteni negde van grada bez dodira sa javnošću, okrenuti isključivo jedni drugima, zajedno sa takozvanim Academic Leader-om, odnosno profesorom sa nekog od poznatih evropskih univerziteta, koji tokom tih 7 dana učesnicima drži razne sesije. U meni je sve ovo budilo neki avanturistički duh, te sam baš iz tog razloga, godinu dana pre svega ovoga, odlučio da radim u ovom entitetu na centrali, a sada sam konačno imao priliku da budem i participant.

Poslednja šansa - avion ili autobus?

Bilo je neizvesno, niko od nas zapravo nije verovao da će se događaj zaista desiti, sve do samog kraja. Sve je delovalo nekako nerealno i nestvarno, ali se ipak konačno zaista dešavalo. Moje spremanje za put počinje jako kasno, negde početkom jula, iako događaj u tom trenutku počinje za svega 3 nedelje. Do poslednjeg trenutka čekao sam da kupim kartu, kako ne bih došao u situaciju da se događaj otkaže i da mi karta jednostavno propadne. Istraživao sam razne opcije, a voz i autobus bile su nekako najrealnije, s obzirom da je direktan let iz Beograda za Solun poprilično skup. Voz je vrlo brzo otpao kao opcija, jer je železnica Srbije ukinula međunarodne linije zbog već pomenute pandemije. U tom trenutku, sasvim slučajno čujem da je uvedena nova avionska linija koja ide iz Kraljeva i to upravo za Solun. Naravno, ni tu nisam odmah rezervisao kartu, a poslednje mesto koje je imalo pristupačnu cenu, izmaklo mi je bukvalno dok sam pokušavao da rezervišem. Na kraju, jedina preostala opcija – autobus!

Autobus je krenuo u popodnevnim satima iz Beograda, što bi značilo da je u Solun trebalo da stignem u kasnu noć. Kada su organizatori to čuli, veoma su se uplašili za mene i upozorili da Solun nije ni malo bezbedan grad noću, tako da imajte i to u vidu ukoliko se uputite ka ovom gradu. S obzirom da sam stigao jako rano, iskoristio sam ovu priliku da malo prošetam po Solunu, posetim srpsko vojničko groblje, popijem kafu i dopunim telefon. Nakon toga, usledilo je putovanje ka Ksantiju dugo oko tri sata. Na ovom putu nisam bio sam, već su mi se u međuvremenu pridružila još 4 ESTIEM-ovca. Organizatori su nas sačekali na stanici, a zatim autom prevezli na lokaciju na kojoj smo proveli narednih 7 dana.

Ni telefon, ni alkohol

Ono što je karakteristično za projekat Summer Academy, kao što sam već pomenuo, jeste da su ljudi okrenuti jedni drugima. Na projektu se telefoni jako malo koriste, a alkohol nije dozvoljen (pa, bar zvanično…). Participanata je malo, odnosno 14, ali su, naravno, prisutni i neki od organizatora. Sve ovo utiče na to da se ljudi baš zbliže međusobno, a neki ostaju i prijatelji ceo svoj život.

Već prvo veče bilo je posebno, a ja sam se na trenutak vratio jedno 15 godina unazad, jer me je ovo podsetilo na redovne bleje na ulici kada smo bili klinci i kada još uvek nismo koristili društvene mreže. Pored toga, prvi dan je za mene poseban jer sam imao priliku da vidim neke stare prijatelje koji su dolazili na projekat naše lokalne grupe, ali i da konačno uživo vidim ljude koje sam do tog trenutka viđao samo preko Zoom-a na online događajima. Da, osećaj je neverovatan, imate utisak kao da se znate sto godina, iako sada prvi put imate čist dokaz da ta osoba zaista postoji i da nije samo hologram na vašem ekranu.

Svaki dan počinjao je na isti način. Džordž je svako jutro u 8 sati puštao muziku i na taj način nas je budio. Još uvek mogu da čujem taj zvuk.. A da, Džordž je profesor koji je bio tu sa nama i koji nam je držao sve sesije. Jedino Džordž je imao svoju sobu, dok smo svi mi učesnici bili u jednoj. Nešto poput onih soba u rijaliti šou.

Da se vratimo na temu, da. Naime, Džordž nas je terao da svako jutro pre umivanja i pranja zuba izađemo napolje i radimo jutarnje razgibavanje. Ovo je donekle bila solidna praksa, jer je zaista pomagalo da razbudimo telo. Nakon toga sledi redovna jutarnja rutina svakoga od nas, a potom i doručak. Moram da pohvalim organizatore za stvarno sjajnu hranu, iako je vrlo često kasnila. Ostatak dana bio je rezervisan za sesije koje nam je držao Džordž. Nekima su bile vrlo korisne, nekima malo manje, ali sve u svemu bilo je dosta zanimljivo i nije bilo previše intenzivno. Jedna od najboljih vežbi koju nam je predstavio jeste „16 words“, a funkcioniše tako što zatvorite oči i izgovorite prvih 16 stvari koje vam padnu na pamet. Bez mnogo razmišljanja. Nakon toga nađete asocijaciju za prve dve, druge dve itd.. i tako do samog kraja dokle god ne dođete do korena, odnosno ključne reči. Bitna stvar jeste da reči ne smeju da se ponavljaju. Ovakav vid vežbe omogućava vam da vidite kakav vam je bio tok misli u prethodnim danima i šta je ono na čemu bi trebalo da poradite.

ESTIEM duh se vratio

Predvečernje aktivnosti bile su opet tematske. Jedno veče smo puštali muziku koja nas podseća na tri različita životna doba – osnovnu, srednju školu i fakultet. Ovo je bilo dosta interesantno, jer je svako uglavnom puštao muziku na svom jeziku, a opet smo svi uživali u tome. Ljudi su se već prvog dana otvarali jedni drugima i već tu smo videli da će se stvarno stvoriti jaka veza među učesnicima. Naravno, ni ESTIEM duh nije izostao, te smo vrlo često pevali ESTIEM pesme i vraćali duh naše organizacije u oblik u kom je nekad bio. Nakon večere, uglavnom smo opet bili okrenuti nekim aktivnostima koje nisu baš mnogo karakteristične za današnjicu. Igrali smo limbo dance, pa čak i fudbal, a nekad bismo samo sedeli ispred kuće i pričali o svemu i svačemu.

Na red je došlo i internacionalno veče. Da, prvo uživo internacionalno veče nakon mnogo vremena. Ipak, ovo internacionalno veče je bilo specifično jer smo predstavljali isključivo hranu naših zemalja, s obzirom da alkohol nije dozvoljen. Pa, bar dok je Džordž tu. Nadam se da ne postoji teoretska mogućnost da Džordž ovo razume i pročita nekada. Čim je otišao na spavanje, ja sam izvadio rakiju koju sam, naravno, poneo, bez obzira na to što sam znao da nije dozvoljeno. Nakon što sam to uradio ja i izazvao osmeh na licima organizatora i participanata, i drugi su uradili istu stvar!

Sledeće veče bilo je rezervisano za „Noć u Ksantiju“. Po prvi put posle gotovo 5 dana smo imali priliku da odemo do grada. Članovi LG Xanthi za nas su organizovali City Tour. Moram da kažem da je Ksanti jako lep grad. Gotovo pola grada čini takozvani Stari grad, ulice su uglavnom u kaldrmi ili kocki, a sam centar, odnosno novi deo grada je veoma moderan i odiše nekim posebnim duhom. Rekao bih da su Grci zapravo neka mešavina klasičnih Balkanaca i Italijana. Dosta su slični nama, ali znaju da uživaju u životu u stilu Italijana. Takva energija se osetila u čitavom gradu i verovatno mi je zato nekako posebno lep. Nakon obilaska grada, Džordž se vratio u kuću, a mi smo ostali čitavo veče u gadu, i možete pretpostaviti, ponovo malo kršili pravila.

Epilog uz neočekivanog gosta

Događaj se polako približavao kraju, a poslednji dan bio je rezervisan za plažu! S obzirom da Ksanti nije na moru, trebalo nam je jedno pola sata, četrdesetak minuta otprilike da stignemo do plaže. Ovaj dan je, po mom mišljenju, bio najlepši tokom čitavog događaja. Ne samo zato što Džordž opet nije bio sa nama, haha, već zato što se neka posebna energija osetila među učesnicima i organizatorima. Svi su bili svesni da je događaj pri kraju, a dvoje ljudi je, zbog leta, odmah nakon plaže otišlo na aerodrom, te su rastanci već počeli. Tokom čitavog dana smo prepričavali anegdote koje su nas zadesile prethodne nedelje, ispijali pivo, družili se i bilo je zaista lepo.

Iskoristio sam ovu priliku i da pokupim par lepih reči o našoj lokalnoj grupi od par učesnika, a i to ćete uskoro moći da vidite. U jednom trenutku, prišle su mi Ksenia iz Rusije i Marina iz Ukrajine i rekle su mi da su srele čoveka koji priča srpskim jezikom, a nakon što su mu one rekle da je sa njima jedan Srbin, on je izrazio želju da me upozna. Da, neverovatno, koliko je samo svet mali. Čovek me je častio pivom, pričao mi je kako je već preko 30 godina tu i čak mi je ostavio broj telefona i rekao da uvek imam smeštaj kod njega, kada god to budem želeo.

Dan se polako završavao, a red je došao i na gorepomenuti prvi rastanak. Alesandro iz Milana morao je da ide već tada, a njegov i Arturov rastanak će mi zauvek ostati urezano u pamćenje i podsećati me na to koliko nam je zapravo svima bilo lepo tokom tih 7 dana i koliko smo se svi zapravo zbližili.

Sutradan već rano ujutru ljudi su počeli da odlaze, jedan po jedan. Četvoro nas je ostalo na kraju i verujte mi da je to najgori osećaj. Ostati poslednji, ispratiti sve i u tom trenutku niti si svojoj kući, niti si na događaju, jer je upravo završen. Moj autobus bio je tek sutradan, tako da sam zajedno sa Kseniom, Fabianom i Sašom proveo dan istraživajući šta je to što Ksanti još ima da ponudi. Uveče smo se po poslednji put okupili na večeri sa organizatorima, a potom se uputili u hotel koji smo rezervisali, s obzirom da niko od organizatora nije bio u mogućnosti da nas hostuje.

Preuzimanje olimpijskog plamena

Rano ujutru uputili smo se nazad za Solun gde smo se i nas četvoro rastali i nakon čega je svako otišao na svoju stranu. Ali samo na trenutak. Ksenia je već nakon par dana došla u Beograd, sa Fabianom sam se ponovo video svega par meseci kasnije u Sevilji. Sve ovo je dokaz da ESTIEM ponovo živi. Da jedna pandemija, koja još uvek traje, nije mogla da zaustavi gigantsku studentsku mrežu, koja je svoju novu eru započela kao još veća i jača. Događaji su nastavili da se organizuju, a prva sledeća lokalna grupa koja je preuzela „olimpijski plamen“, jeste upravo naša lokalna grupa organizovanjem Europe3D događaja svega par dana nakon što sam se vratio nazad u Beograd.

Svima vama preporučujem da maksimalno iskoristite sve ono što nam ESTIEM nudi. Rad u internacionalnim timovima, putovanja, susreti sa ljudima koje ste do sada viđali online, susreti sa starim prijateljima, ali i lični razvoj kroz događaje kao što je Summer Academy. I zapamtite, ESTIEM-a nikada neće biti dosta, jer će vas uvek pratiti ona čuvena rečenica „See you somewhere in Europe!“