15 Oct Tango života nad Evropom
Autor: Nataša Leković
Jedan od mojih omiljenih vodiča jeste ona mala knjižica koja u sebi sadrži moje lične podatke, jednu prastaru sliku na kojoj i dalje imam šiške i veliki broj pečata koji u sebi skrivaju neke davno neprepričane priče. Sada je došao red i na njih.
Selimović je jednom rekao ,,Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vreme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, a umanjuje sigurnost.” I verujte mu, nema ništa hrabrije od života ispunjenog avanturama i putovanjima, i nema ništa sigurnije od spoznaje da si slobodan. Živimo u predivnom svetu koji uvek kao da nas iznova šarmira, onda kada nas rastuži. Sa njim uvek igramo igru zavođenja. Njegovim potezima ne možemo odoleti, vodi nas kroz senzualnosti i neočekivane igre, otkrivajući nam delić svoje lepote. Zato naučite ovaj tango života i zaplešite koracima putovanja bez straha i predrasuda.
budimpešta
Moj prvi ples, zaigran je sasvim nespretno i stidljivo, na granici između Budima i Pešte. Kada odlučite da vam prvo ESTIEM putovanje ne bude Exchange ili CM, odete na portal, izaberete prvo koje vas privuče, i tada znate da se upavo upuštate u nešto sasvim neizvesno. Sa svojom saputnicom Bojanom, kao jedine članice iz Beograda, upustila sam se u avanturu ovog putovanja. Prvi utisci bili su drugačiji od očekivanog – hladno vreme, vetar, sat vremena čekanja ispred smeštaja, ni jednog obližnjeg kafica ili restorana u blizini. Brzinsko spremanje i odlazak na mesto okupljanja svih članova putovanja. Nervozna i umorna nisam znala šta me čeka. I danas se nasmejem kada se setim sebe u tim momentima. Da sam tada znala koliko ću puno naučiti o sebi na tom putovanju, o drugima i o lepotama tog veličanstvenog grada, ni u jednom trenu ne bih posumnjala.
Velika zgrada škole, mrak i po koji glas iz slabo osvetljenog hodnika. Ne razumem šta pričaju. Bojana i ja ulazimo unutra, a pogledi nam se susretnu sa grupicom ljudi koja čavrlja nekim čudnim naglaskom engleskog jezika. Srdačno upoznavanje i energija u prostoriji, pretvorila je umor u neki čudan oblik opčinjenosti. Rumuni, Nemac, Turkinja, Mađari i mi, Srbi, u jednoj maloj prostoriji sa crno-belim pločicama i velikim prozorima kroz koje se ne vidi ništa sem mraka. I kako to obično biva, svi stajemo u krug da odradimo jedan ,,energizer”. Napomenula bih da je to bila moja prva ESTIEM pesmica koja je obeležila ovo celokupno iskustvo. Zaigrali smo Haku! Suze na obrazima, grčenje stomaka i nemogućnost da dođem do daha od smejanja zabeleženo je kamerom, i tako sam zauvek dobila uspomenu na svoju prvu Haka koreografiju.
Iz nekog razloga, Mađari, koji su poprilično hladan narod, su zaista voleli ovu pesmu. Probajte samo da na sred trga u Budimpešti zaigrate Haku. Kada shvatite da ljudi beže od vas i da ste ispraznili ceo trg zato što izgledate kao da ste upravo izašli iz džungle, a da vam je verovatno najblizi rod King Kong, tada znate da ste izašli iz svake moguće granice svog komfora. E, to se zove sloboda.
U ovom očaravajućem gradu upoznala sam se sa predivnim mostovima Budimpešte, opčinjeno gledala punih pet minuta na zgradu Parlamenta, slušala o statuama vođa na Trgu heroja, naučila da kažem „csókolj meg“, smejala se na vrhu Budimske tvrđave, i zapravo ono najvažnije, veselila se sa divnim članovima iz drugih zemalja i posmatrajući njih učila mnogo o sebi. Ono što sam ponela sa sobom jeste strpljenje, razumevanje drugih kultura i načina ponašanja koji nisu slični nama i snalaženje kada odeš u nepoznato.
Sledeći pečat u pasošu dobila sam od kontrolora na aerodromu, koji me je netremice gledao dok sam jedva uspevala da podignem svoj kofer. Moj savet vam je, nikada ne nosite previše stvari na ESTIEM putovanja, da se ne biste vratili sa dva kofera i sumnjivim pogledima aerodromske kontrole.
istanbul
Ovoga puta, plesni koraci odveli su me na granici između dva kontinenta. Velelepnost ovog grada videla se na svakom ćošku. Nekom magijom sam svakoga dana bila i u Aziji i u Evropi, samo je bilo potrebno da sednem na trajekt i uživam u talasima prelepog Bosfora. Ukoliko završite u ovom gradu, probajte da ne zapevate pesmu Lost in Istanbul, jer će vam se u suprotnom baš to i desiti.
Avanture koje sam doživela u Istanbulu sa svojim prijateljima i članovima ESTIEM-a su jako živopisne i nemoguće ih je sročiti u ovom kratkom tekstu, zato ću samo reći – ne slušajte, idite i proživite! Istanbul je bio moja ljubav na prvi pogled. Znate one ljubavi kojima se s vremena na vreme vraćate? E upravo to. Zaljubila sam se u grad, ljude i njihovu ljubaznost, jezik, kulturu. Došla sam sa predrasudama, otišla sa stidljivim osmehom na licu. Istanbul je grad koji živi 24 časa bez prestanka, u kome možete videti najneobičnije stvari i upoznati najrazličitije ljude. Gostoprimstvo naših hostova i koliko su vodili računa da sve bude kako treba, izlazili na kraj s našim ne baš jednostavnim zahtevima, energiju koju su imali ostavila je na mene izuzetan utisak.
Noćenje u hostelu gde nas je šestoro u sobi veličine metar sa metar, igranje kola u sred turskog restorana na Gala večeri, ulazak u noćni klub u drečavo-roze platnenim patikama za trčanje, jer nije bilo vremena za presvlačenje, spavanje po 2 sata dnevno, slušanje sinhronizovanih molitvi hodža, isprobavanje baklava u poslastičarnici Hafiz Mustafa, nepodnošljivog mirisa oznojenih čarapa u Plavoj džamiji, glumatanje da mi je loše, kako bismo Filip, Ratko, Luka i ja otišli po jeftin alkohol iza ćoška, pevanje Hallelujah na ulicama Istanbula, ispijanje čaja na vrhu Anadolu Kavağı Sahili – sve su to uspomene koje od tada nosim u svom srcu gde god da krenem.
Ipak, posebno mesto zauzela je avantura sa mojom saputnicom i najboljom prijateljicom Tamarom, kada smo se, promašivši stanicu, izgubile u azijskom delu Istanbula. Bez interneta, broja telefona našeg hosta, bez orijentacije, smejala sam se pevušeći pesmu Lost in Istanbul. I znate kako kažu, sve se u životu dešava s razlogom. Tako smo i nas dve, zakasnivši na trajekt koji je već uveliko krenuo sa našom ekipom, imale privilegiju da se vozikamo severnim delom Istanbula jureći trajekt, i istovremeno prolazeći kroz prelepi, neotkriveni deo Istanbula sa raskošnim kućama i vilama. Najlepšu emociju smo ipak osetile kada smo čule povike i dobrodošlicu naših Estiemovaca sa trajekta.
Smeh, prijateljstvo, obilasci, zajednički rad, učenje novih stvari, neispavanost, obilaženje noćnih lokala, ispijanje čudnih pića, igranje još čudnijih plesova su nešto što čovek pamti do kraja svog života. Iskustvo i avanture koje se steknu na ESTIEM putovanjima, kultura i duh ljudi koji čine ovu predivnu zajednicu, anegdote i priče iz različitih gradova sveta učine da postanete osoba bogatog, velikog srca i slobodnog duha. Ljudi koji su u stanju da se ujedine oko zajedničkih ciljeva, misije i životnih vrednosti, koji teže da budu bolji ljudi, imaju ambiciju i isto su toliko duhoviti i zabavni koliko su i odgovorni i radni, e to su ljudi koji čine ovaj svet boljim mestom. A ja sam ih upoznala upravo kao član ESTIEM-a. Zato, nikada se ne zaustavljajte, idite vam granica komfora, probajte! Jer i ako se izgubite – uvek vas nešto novo čeka iza ćoška! ☺
-
- LG Istanbul-Yildiz
-
- LG Istanbul-Yildiz
-
- LG Istanbul-Yildiz
-
- LG Istanbul-Yildiz
-
- LG Budapest
-
- LG Budapest
-
- LG Budapest
-
- LG Budapest
-
- LG Budapest
-
- LG Istanbul-Yildiz
