30 Mar Balkanska avantura – ritam koji se teško prati
Autor: Ksenija Radović
Da me je neko pre par meseci pitao da napišem putopis, verujem da nikada ne biste čuli ovu priču, ali evo me ovde.
Ovo putovanje je počelo poprilično spontano, a bome se tako i odvijalo. Jedne novembarske večeri, sedela sam ispred svog kompjutera sa šoljom čaja u ruci, listajući ESTIEM portal u potrazi za nekom novom avanturom. Odbijena sam za događaj u Lionu, al’ kao da niko od nas nekada nije bio odbijen? Očigledno da decembar nije bio previše atraktivan za događaje, s obzirom da je izbor bio veoma mali, ali odlučna da istrajem u svojoj nameri – nastavljam potragu za svojom avanturom! Nakon petnaestak minuta, primetila sam događaj u Bugarskoj po veoma pristupačnoj ceni, poput većine ESTIEM putovanja. Pročitavši naziv, Balkan Board Traning Event, oduševila sam se na samu pomisao događaja, ali nakon 30 sekundi raspoloženje mi ubrzo pada, jer ja nisam u bordu, a da, i prijave su zatvorene.
To bi mogao biti kraj ove priče da nakon par dana nisam ušla sam na portal ponovo, i to na onaj stariji, slušajući komentare iskusnih ESTIEM-ovaca: „Novi portal ne valja ništa!”. Kad ono – prijave za pomenuti događaj i dalje traju, a naslov glasi: „Are you a board member in your LG or willing to become one someday?”. U tom trenutku pomislim: pa ja sam sigurno ovo drugo. Mislim, morate me razumeti – to su ljudi iz celog balkanskog regiona, Trajko i Jovana u ulozi trenera, Bugarska kao sinonim zemlje ludila i jeftinog provoda, a participacija samo 70 eura (koja mi je na kraju bila pokrivena od strane naše organizacije, jer je to bio moj prvi ESTIEM događaj i bio je strateškog karaktera).
Pošaljem prijavu, popunim par formi i evo odgovora: „Primljeni ste!” U skladu sa time kako je sve ovo počelo, možete da zamislite i celo to iskustvo: ludo, nezaboravno i apsolutno spontano.
Zbog faksa i nekih drugih obaveza nisam bila u mogućnosti da odem sa Trajkom, Jovanom i Kostom dan ranije, tako da je moja avantura uveliko počela na autobuskim stanicama. Ona je podrazumevala sva moja presedanja, čekanje autobusa u Nišu na minus deset napolju, kao i pronalazak puta do hostela u Bugarskoj bez interneta i mogućnosti da pozovem bilo koga, i sve to sa koferom i rancem na leđima. Nekome ta cela priča možda ne zvuči ni malo simpatično, dok je za mene to bilo jedno neverovatno iskustvo. Ovim povodom želim da se zahvalim gospodi iz moje lokalne grupe koji su pili veče pred moj dolazak i zaboravili su da treba da me dočekaju na stanici, ali moram da kažem da ih potpuno razumem!
Znate li kada sam prvi put osetila šta su ESTIEM ljudi? Ne kad se pevala prva pesmica ili kad smo radili prvi enerdžajzer – apsolutno ne, već onog momenta kada sam zaleđena uzela da pojedem nešto u prvom tržnom centru na koji sam naletela u osam ujutru i čula iza leđa: „Ksenija ESTIEM, we are here!”. Tako je započela moja priča uklapanja po prvi put u to okruženje i pronalaženje tema za razgovor sa nepoznatim ljudima. Nakon nekih par sati sam stekla osećaj kao da poznajem ove ljude godinama i taj osećaj me nije napustio ni u jednom momentu ovog putovanja.
Dalje je sve bilo kao u snu – sedam dana su proleteli brže nego što sam uopšte stigla da shvatim gde sam i šta se dešava oko mene.
Ne smem ne spomenuti i najbolje cimere: (Trajko, Jovana – znam da vam je i dalje krivo što niste bili sa nama) Kosta, dve devojke iz Hrvatske – Tina i Jelena i ja. Prvo upoznavanje, ludovanje do četiri ujutru i ustajanje u šest. Iskreno, razmišljajući o tome, shvatila sam da mi je vreme da se penzionišem – jer je to bilo lako samo prvo veče. Ukoliko odlučite da pitate naše trenere ko je prespavao pola sesija, verovatno vam neće odgovoriti – jer ono što se desi na putovanju ostaje tamo, zar ne?
Agenda je bila popriličo zgusnuta, ali veoma lepo osmišljena. Ne bih želela da opisujem svaki dan i sve naše aktivnosti, jer bi sto strana pisanja bilo malo. Sve te jutarnje sesije, razmena iskustava, izlazak iz zone komfora, večernja druženja, feedback sesije, šetnje prelepim gradom, pravljanje piramida od ljudi na sred paba, skroz spontani koncert Amelije (iako svi znamo samo jednu njenu pesmu – to veče ti je omiljena pevačica!), kao i prvo nezaboravno internacionalno veče. Sama činjenica da si tu samo pet dana, a osećaš se kao da si deo jedne velike mreže ili što ja volim da kažem – familije (morate me razumeti, 2 godine u HR funkciji nije malo) je osećaj koji svako treba da doživi bar jednom u svojoj ESTIEM karijeri. Mada, ljudi koji jednom otputuju znaju da se nikad ne zadrže samo na jednom događaju.
Ukoliko bih ipak trebalo da izdvojim jedan dan, to bi sigurno bio onaj treći (pošto svakako niko neće proveravati – samo mi poverujte na reč da je bio treći!). Dan je počeo sa jutarnjom sesijom, koja traje 6-8 sati, a tu moram da pohvalim Trajka, Jovanu i Geri koji su vredno radili na osmišljavanju svakog treninga, a naravno i lokalnu grupu Sofija na sjajnoj organizaciji. Nakon brainstorminga, vraćamo se u hostel, feedback sesija, kupimo sve potrebno i opet putujemo na drugi kraj grada. I evo nas – šest stolova, šest različitih lokalnih grupa, koliko različitih – toliko zapravo i sličnih, tako da možete da zaključite da je muzika grmela! Ako i dalje niste imali prilike da probate devet vrsti krem bananica, četiri vrste smokija, po koji ajvar i džem i dvanaest različitih rakija – sledeći balkanski događaj je pravo mesto za vas! Sve je počelo tako što sam rekla da mi se pije samo pivo, ali završilo se tako što sam u pola jedanaest obrnula dva kruga i popila Bog zna koliko čašica rakije. A nakon toga, sledi najbolji deo – ja nisam mogla da verujem da je moguće toliko uživati u pevanju ESTIEM pesmica! Za koji sat, eto nas u klubu uživamo u toj atmosferi i pevanju gore spomenute umetnice, jedna flaša, druga… Trajko, koji bukvalno zaspao u klubu i evo, nakon par sati u hostelu, još uvek pod utiskom cele večeri, ali i sa jednim džemperom, prstenom, zastavom i telefonom (pozdrav za Jovanu) manje. Ustajanje u sedam, jutarnje sesije i novi dan…
Tako izgleda prosečni dan na internacionalnom događaju – prosečan je samo po tajmingu aktivnosti. Svaki dan tu je bio poseban, a sam doživljaj neverovatan.
Poslednji dan – put za Beograd, a onaj osećaj je i dalje tu… Osećaj da je ovo tek početak.
Sad kada znam kako je biti deo nečeg toliko neverovatnog, kada me čeka dvadeset drugara u različitim balkanskim državama, kada sam puna novih znanja, ideja i motivacije da još više radim na sebi i našoj lokalnoj grupi, mogu reći da ovo jeste moje prvo putovanje, ali sigurno ne i poslednje! Ovo je bilo putovanje za pamćenje (barem onih osamdeset posto kojih se sećam)!
Divno je što svi mi imamo mogućnost da zahvaljući Magazinu pročitamo i približimo sebi osećaj kako je to otići na ESTIEM putovanje, ali mislim da je baš sad (nakon prolaska pandemije), pravi trenutak da baš ti doživiš i stvoriš sopstvenu priču!
-
- Uspomene iz Sofije
-
- Uspomene iz Sofije
-
- Uspomene iz Sofije
-
- Uspomene iz Sofije
-
- Uspomene iz Sofije
-
- Uspomene iz Sofije
-
- Uspomene iz Sofije
