21 Sep Put do Coolturopolisa vol. 1: Glogovac: o životu, stvaralaštvu i uspomeni
Autor: HR tim projekta Budi Coolturan 2019. Tekst je lično delo autora, a ne stav organizacije
Dragi naši kulturni čitaoci,
Predstavljamo vam prvo izdanje našeg serijala „Put do Coolturopolisa” koji smo vam priredili. Za ovo izdanje, odlučili smo da sa vama podelimo neke zanimljivosti o jednom od naših najvećih glumačkih velikana. Nadamo se da ćete uživati!
***
„Život je kao olovka. Svakim danom je sve kraći. Potrudite se da nešto nacrtate dok ga još ima.“
Prikazujemo vam crtež jednog od naših najboljih glumaca:
Pomenuti citat izrekao je Nebojša Glogovac, glumac poreklom iz Trebinja i osvajač mnogih nagrada i priznanja od kojih su neke: Sterijina nagrada, Car Konstantin u Nišu i Zlatna arena u Puli. Sa fantastičnom karijerom koju je ostavio iza sebe, Glogovac je mnogima od nas bio omiljeni domaći glumac kakvom se sličan u skorije vreme sigurno neće pojaviti. Danas ćemo sa vama podeliti par zanimljivosti o ovom velikanu naše pozorišne, filmske i televizijske scene. Evo šta su Srđan Golubović, reditelj koji je sa Glogovcem radio na filmu „Klopka“, i Vojin Ćetković, glumac, prijatelj i kum Nebojše Glogovca rekli za njega:
Srđan Golubović:
„Ipak, najupečatljivije sećanje sa snimanja jeste jedna scena iz filma „Klopka“. Tu mi se desilo jedini put da se scena snimi u jednom kadru, to je kad Glogi priča Nataši da je ubio čoveka. Nije bilo planirano da plače, ali on je počeo da plače i ja sam rekao: „Stop,
gotovo!“, i okrenuo sam se i video ekipu koja plače. To su retki trenuci, kad glumac ne uradi nešto što smo se dogovarali, nego nešto što reditelj ne može ni da pretpostavi, da samoj sceni i filmu da dimenziju koju ni sam reditelj nije zamišljao.“
Vojin Ćetković:
„Iz ovog pozorišta su otišli mnogi veliki glumci koji su možda odigrali i veći repertoar od Nebojše, ali koliko sam ja u ovom pozorištu, nikad se nije osetila tolika praznina odlaskom jednog čoveka i glumca, kažem to namerno, jer je on pokrivao ogroman jedan segment svojim talentom i ljudskošću i značio je nama kolegama strašno mnogo i ja nisam video snažnijeg čoveka i čoveka sa toliko energije i nisam video čoveka koji toliko sumnja koliko je on sumnjao.”
Upravo sumnja je bila glavni razlog zbog kojeg Glogovac nije lako prihvatio ulogu Hamleta u režiji Aleksandra Popovskog.
„U početku je postojao i strah – da li ja to mogu, šta će to meni, nisam to ja. Jer, sam ja svoje biti il’ ne biti prošao pre ne znam koliko i odlučio se za biti.”, govorio je tada Glogovac.
Tokom studija na Fakultetu dramskih umetnosti, imao je averziju prema najčuvenijem tekstu Vilijama Šekspira. Za njega je to, kako kaže, bio kao neki hit film koji se previše reklamira, i koji svi vole, pa baš zbog toga ne poželiš ni da ga pogledaš. Većina njegovih kolega je tokom studija koristila svaku priliku da izgovara monologe i igra scene iz ove drame, ali ne i on.
Ipak, zahvaljujući konceptu reditelja Aleksandra Popovskog, od velikog „ne“ došao je do velikog „da“. Popovski je svog Hamleta zamislio kao zrelog čoveka, osobu koja se ne susreće sa nepravdom prvi put, zbog čega je njegova tragika veća. Ovom idejom Glogovac je našao put kako da Hamlet bude organski deo njega samog. Njegov Hamlet bio je čovek čiji se životni problemi ponavljaju četiri stoleća.
„Pre 400 godina, kaže Hamlet: „Vreme je iskočilo iz zgloba.“, a evo dan-danas je aktuelno reći da je vreme iskočilo iz zgloba. Izgleda da ljudi imaju uvek potrebu da se žale na vreme i sistem, jer ih to ugnjetava i tišti, a negde je to i ljudska potreba.“, govorio je posle premijere.
27. 6 .1990., 9.15
Fakultet dramskih umetnosti, uži izbor, čas baleta… U crnoj majici sa moje desne strane momak crnačke “mikrofon” frizure kaže: „Da li si nekada bio sa balerinom? Kad rade špagu svašta mi pada na pamet.”.
24. 6. 1996., 23.50
„Bio sam sa balerinom, nisam uspeo da napravim špagu. Ali, znaš li šta sam uradio… i baš sam te se setio kad si me onomad pitao…“
Kažeš: „Pa to je bio veličanstven trenutak, čim si se mene setio.“
7. 1. 2018., 12.15
„Nije dobro, kume.“
Kažem: „Kako?“
„Imam rak…“
…
Ovo su bili samo neki od isečaka dnevnika Vojina Ćetkovića u kojima je Vojin opisao neke zanimljive, duhovite ali ponekad i blago potresne razgovore sa Glogovcem. Na OVOM LINKU možete pročitati još takvih isečaka.
Sergej Trifunović, Glogovčev dobar prijatelj sa klase, napisao je oproštajno pismo, nakon što je Glogovac preminuo. Jedan odlomak iz tog pisma možete pročitati u nastavku:
„…U toj gomilici goluždravaca, tražeći tu srodnu dušu, odmah se povežem sa jednim čičkavim crnomanjastim likom iz Pančeva. Studirao psihologiju dve godine, ćale mu je prota, majka iz Nevesinja, kao i moja poreklom. Brz, duhovit, prešarmantan, sitne pronicljive okice koje nekako postanu nevidljive kad mu se celo lice razvuče u osmeh, pa se i one tako nevidljive smeše. Taj, čini mi se, takođe nema dilemu oko svog prijema u ovu ustanovu snova, i krije svoje čelično samopouzdanje da ne bi smetao tuđim strahovima.
Sedimo dole, u mraku bifea, pušimo, tu i tamo neko prolomi napetu tišinu, napolju je već uveliko mrak lepljivog letnjeg dana, gore na hodniku gde treba da okače konačne rezultate, promiču senke. Trzamo se na svaku. Konačno, izađe mlađahna ženska osoba i objavi sa vrha stepeništa: „Rezultati su na oglasnoj tabli!“. Nastaje stampedo. Za stolom ostajemo samo ja i moj novi prijatelj, stariji neke tri godine od mene. Pogledamo se i kažemo u isto vreme: „Završimo pljugu…“. Smeh. Gore vriska i cika. Što od oduševljenja, što od bola i razočaranja. Završavamo šmekerski lagano tih 5-6 dimova, pogledamo se opet, bacimo kosku i kažemo, opet u isto vreme: „Ajmo!“.
Dolazimo do oglasne table. Devet kandidata. Vidimo njegovo ime na drugom mestu, moje na četvrtom. Mission accomplished. Opet koska i snažan zagrljaj. Lepa i vrlo talentovana I. N., iz Beograda, ne nalazi svoje ime na spisku. Vrlo tiho i hladno, za sebe, kaže: „Ja ću da se ubijem.“ Okreće se i izleće sa Akademije. Nas dvojica se pogledamo i trk za njom. Stigli smo je jedva dole kod ulice.
Svaki dan počinjao je na isti način. Džordž je svako jutro u 8 sati puštao muziku i na taj način nas je budio. Još uvek mogu da čujem taj zvuk.. A da, Džordž je profesor koji je bio tu sa nama i koji nam je držao sve sesije. Jedino Džordž je imao svoju sobu, dok smo svi mi učesnici bili u jednoj. Nešto poput onih soba u rijaliti šou.
Da se vratimo na temu, da. Naime, Džordž nas je terao da svako jutro pre umivanja i pranja zuba izađemo napolje i radimo jutarnje razgibavanje. Ovo je donekle bila solidna praksa, jer je zaista pomagalo da razbudimo telo. Nakon toga sledi redovna jutarnja rutina svakoga od nas, a potom i doručak. Moram da pohvalim organizatore za stvarno sjajnu hranu, iako je vrlo često kasnila. Ostatak dana bio je rezervisan za sesije koje nam je držao Džordž. Nekima su bile vrlo korisne, nekima malo manje, ali sve u svemu bilo je dosta zanimljivo i nije bilo previše intenzivno. Jedna od najboljih vežbi koju nam je predstavio jeste „16 words“, a funkcioniše tako što zatvorite oči i izgovorite prvih 16 stvari koje vam padnu na pamet. Bez mnogo razmišljanja. Nakon toga nađete asocijaciju za prve dve, druge dve itd.. i tako do samog kraja dokle god ne dođete do korena, odnosno ključne reči. Bitna stvar jeste da reči ne smeju da se ponavljaju. Ovakav vid vežbe omogućava vam da vidite kakav vam je bio tok misli u prethodnim danima i šta je ono na čemu bi trebalo da poradite.
Iskusni student psihologije i psiholog naturščik praktikuju svoj life coaching. Student psihologije koji je upravo upisao glumu očigledno zna sa ženama. Gledam ga, slušam i mislim se kako je njegov razoružavajući šarm mnogo jači i ubedljiviji nego sve što je mogao naučiti za te dve godine na Filozofskom. Ja statiram u kukuruzu i hvatam pokoju loptu koja se odbija od obruča. Mnogo suza i više desetina minuta kasnije, I. N. nekako pomirena seda u 67-icu i odlazi kući. Čini mi se, čak i nasmejana. Nas dvojica se pogledasmo još zadovoljniji: svašta smo odradili danas. Upisali glumu, možda i spasli neki život. Sretao sam je kasnije, završila je svetsku književnost. Uvek pomislim: „Good job, Glogovac“.
…
U vremenu koje je dolazilo, on je i dalje bio jedini naš glumac koji je nekom svojom ulogom mogao da mi priušti besanu noć. Kad sam iz „Stupice“ posle „Hadersfilda“ došao kući, šetkao sam se i pušio do 5 ujutru. Opet je lestvica dignuta. Šta je moja sledeća uloga? Hoću li moći da napravim nešto barem približno ovako upečatljivo, duboko i snažno? Kada je otišao Fasbinder, Hana Šigula je zavapila: „Ko će sad od nas tražiti više?!“. On je taj koji me je terao da tražim od sebe preko granica, da kopam dublje i jače, samim svojim postojanjem na sceni. Pada mi na pamet rečenica Medžika Džonsona (bez ikakve namere o bilo kakvom poređenju): „Igrao sam svoju košarku, kako sam najbolje znao i umeo. Ali sam uvek sa puno pažnje gledao šta radi Leri Bird. I koliko god sam mislio da napredujem, bio sam vrlo svestan da tamo negde, u polumraku neke sale u Bostonu, Leri vežba…“.
…
Možda se Glođ i neće naljutiti na mene što ovo pišem. Dan nakon što je otišao, imao sam predstavu „Voz“ u Zvezdara teatru. Živ nisam bio kako ću uspeti da se uopšte dovučem do pozorišta. Bubnjalo mi je u glavi ono što mi je Tamara Vučković rekla prethodne noći: „Zvao me je osmog januara i rekao mi: ‘Ja više nikada neću stati na scenu.’“ Znao je. Pokušavam da se skupim, boli me svaki deo tela, perem zube i odjednom ga osetim pored sebe. Ne baš pored sebe, negde malo iznad, u kupatilu.
Okrenem se i kažem: „Aj sa mnom na predstavu!“ Pristaje na keca sa onim osmehom koji ozari celo lice i skuplja okice. Da ne prdim previše, ali dobar deo te publike od 270 ljudi to veče, kažu da su nas na sceni videli svu trojicu, Voju, mene i njega. Voja je zamolio za minut ćutanja, a ja, videvši kako se Glogi kao i uvek mršti na P od patetike, i kako se taj osmeh koji skuplja okice razvlači u onu grimasu koju je naš profesor krstio sa „ućebani bizon“, kaže: „Daaaj Vojo, ne kvari…“, pozovem na aplauz.“
Nije Glogovac čovek za minut ćutanja, to je čovek za deset minuta aplauza. I toliko je trajao taj aplauz njemu to veče u Zvezdari.
Eto. Zavesa se ne spušta, već diže. Ja ću te zvati na svaku predstavu koju budem igrao. A ti ako budeš slobodan i raspoložen, ako budeš mogao i hteo, ti dođi. Kako se već budeš osećao, bez presije.
…”
Celo pismo možete pročitati na OVOM LINKU.
Svojim najvećim glumačkim uspehom, Glogovac je smatrao ulogu Ivana u predstavi „Hadersfild”, koja se igrala na maloj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Na OVOM LINKU možete pogledati njegov najupečatljiviji monolog iz te predstave.
Na žalost, predstavu više ne možemo da pogledamo u pozorištu, ali je, srećom, po istoj predstavi napravljen i istoimeni film koji možete pogledati na OVOM LINKU.
***
To je bilo sve za ovo izdanje našeg „Puta do Coolturopolisa“. Nadamo se da vam se dopalo.
Do sledećeg viđenja…