Istanbul: Jednom nezgoda – zauvek anegdota • ESTIEM LG Belgrade

30 Jul Istanbul: Jednom nezgoda – zauvek anegdota

Posted at 20:10h in Putopisi by ESTIEM LG Belgrade

Autor: Jelena Filipović

Moje prvo putovanje sa ESTIEM-om dogodilo se kao presek moje radoznalosti i velikodušnosti naše lokalne grupe. Zbog određenog tipa samog putovanja – Coordination meetinga (CoM) – bila mi je ponuđena u potpunosti uplaćena participacija za projekat vezan za Cultural Department. Kao novi član nisam mnogo o tome znala, ali sam želela da posetim nekadašnju prestonicu Istočnog rimskog carstva i uporište velikih drama iz babinih omiljenih serija.

Decembra 2018, Beograd je ugostio participante projekta Lean Six Sigma na kom sam volontirala. Tada sam upoznala jednu divnu dušu Gökhana, mog već jako bliskog prijatelja, koji mi je još onda obećao veliku dobrodošlicu u svoj rodni grad kada ga budem posetila. E, samo se nije nadao mom ubrzo organizovanom dolasku koji se ispoljio kao kombinacija event-a i prijateljskog izrabljivanja radi city tour-e i uranjenog smeštaja.

U Istanbul sam stigla dva dana pre početka projekta, u najhladnijim februarskim danima. Prijatelj me je sačekao na aerodromu i odveo svojim dvema drugaricama, gde sam se privremeno i smestila. Posle kratkog upoznavanja i dobre bleje, nastavili smo ka klubu. Ipak, to nije bilo obično veče! To je bilo veče zatvaranja male prodavnice čuvenog Ahmet abi-ja koji je dotad uvek bio stanica za jeftino piće kao jako zagrevanje pred odlazak u klub. Kako Istanbul ima tri lokalne grupe (ITU, Yildiz i Bogazici), Yildizovci su uglavnom preokupirali prostor, kombinujući se sa ostalima i pevajući ESTIEM pesme kao da im je poslednje. Ahmet-abi je delio besplatne koktele pred svoj veliki put i ja se nađoh pametna da mu kažem “Aferin, Ahmet-abi”, na šta su mi se svi smejali. Naime, obratila sam mu se cinično, kao kakvom psu koji je poslušno doneo kosku; a ja bila samo zahvalna na besplatnom piću!

Posle Ahmetovog govora na turskom, koji sam doživela emotivno kao da godinama pijem ispred njegove radnje i parlam turski bolje od babe, bilo je i vatrometa, a i pilo se, bogami, mnogo i za srpski pojam – srpski! Glavna atrakcija bilo je čuveno piće „25“ koje svojim nazivom predstavlja cenu koju je svako ponaosob plaćao (bog inflacije, 25 kao broj ostade samo lepa uspomena) ne bi li smešao različita pića, pa posle treće čaše ležao u bolničkom krevetu, posle težih povreda dobijenih od ruke besne majke. Dakle, veče je bilo čarobno. Posle kluba, odmorila sam se u studenskom stanu u azijskom delu grada, spremna za predstojeći obilazak.

Da su u Istanbulu prožeti istok i zapad ne može se potpuno shvatiti kroz guglanje, tursku seriju ili čitanje ovog mog teksta. Koraci preko ulica Bešiktaša i Kadikoja, vetar na palubi bosforskog broda, deljenje djevreka sa galebovima i izuvanje na ulasku u džamiju – tako se najbolje upija duh ovog neobičnog grada. On ima evropsku velelepnost, ali i neobičnu toplinu i izražajnost ljudskog temperamenta Balkana.

Saznala sam da lokalci slabo poznaju turističke atrakcije, te sam, i sama smotana i dezorijentisana, tražila Aju Sofiju na mapi, stajavši ispred nje. Posetila sam mnoge znamenitosti ovog veličanstvenog grada, ali je hrana i ljubaznost meštana ono što bih najviše izdvojila. Simit/đevrek, doner, kebab, iskender, kjufte, kokoreč, midie, samo su neki od specijaliteta kojima sam se predala, a veoma mi je zanimljivo bilo i nuđenje BESPLATNOG crnog čaja na izlasku posle obroka (čaj im je jak, ali lako je prodati se kad je tako fino ponuđen). Zvuci ezana (glasne muslimanske molitve, izvođene pet puta dnevno) i horde Bešiktaševih navijača, zvuci su i prizori koji se ne zaboravljaju zbog svoje posebnosti.

Kada je sam event počeo, prespavala sam prvi dan u učionici ITU-a. Predavanja i radionice su trajale od jutra do sutra i partijanje prethodne
večeri mi je zaista odmagalo u želji da se pokažem kao ESTIEM-ovac zaslužno primljen na event. Znam da smo tog dana razgovarali o međukulturnom duhu i zašto je važno negovati ga, a ostalo propušteno nadoknadila sam u predstojećim danima. Balkanska hrana organizovana uveče me je ipak razbudila, pa sam pomalo licemerno otišla na pivo. Tog dana sam se preselila kod svog host-a i naspavala se kako treba za sledeći dan. Od tada je krenulo nabolje. Trudila sam se da shvatim oko čega su se radionice vrtele i od bivših, tadašnjih i sadašnjih članova raznih timova učila sam o tipskim projektima internacionalnog departmana. To su Europe3D, LG Exchange, Language Programme i Activity Week. Kao jedan hibrid skoro je nastao i Europe4D i tek iz silnih brainstorminga i rasprava shvatila sam koja je suština svakog od ovih projekata i kako izgleda centralna pozadina svakog.

Ekipa, satkana uglavnom od Turaka sem Vanje (tadašnjeg lidera ELP-a) i mene, zbližila se u radu na unapređenju svakog projekta i večernjim aktivnostima koje su nam organizatori pripremili. Ona najpoznatija – internacionalno veče – svela se na kruženje moja tri unučeta vinjaka koja su mamila zgužvane i zgrožene face najhrabrijih, kao i nastavak uz klasične tri ture dvadesetpetice. Osim odlaska u noćnog života oko Taksima, imali smo i karaoke veče, i ogromni piknik na nivou svih istanbulskih studenata na kampusu nekog fakulteta. Veliku zahvalnost dugujem i samim organizatorima projekta, a mnogo i novostečenoj prijateljici Zejnep. Ona mi se našla onda kada sam zaista pokazala svoju neodgovornost kao danak neiskustvu; onda kada sam zakasnila na avion i vratila se nazad u grad. Zejnep me je pozvala da prespavam kod nje, pa sam imala priliku da iskusim i pravo tursko gostoprimstvo jedne religiozne porodice. Probala sam mantı, odnosno turske raviole u koje sam se zaljubila (osramotila sam se pitavši imali još, dok su svi ostali za stolom još počinjali da jedu, a domaćica se postidela). Kasnije smo, prošavši kuću (među mladima) omraženog predsednika Erdogana, stigli na brdo sa kog smo uživali u neverovatnom pogledu na Istanbul i pili salep (mlečno toplo piće kuvano u orhideji???). Čitavo to veče bilo je veličanstvenije od Sulejmana i potajno mi je bilo drago što sam propustila avion i natuckivala turski sa sredovečnim parom koji je natuckivao engleski i mislio da sam Ruskinja.

Sutradan sam, kao za inat, doživela mali udes uz zvuke Zaz, u kolima Zejnepine majke, na putu ka aerodromu Sabiha Gokče. Niko nije bio povređen u tom lančanom sudaru, ali je bilo dovoljno stresno da se uplašim da ću ponovo zakasniti na let za koji sam kupila kartu dan pre. Iako je hitna insistirala da ostanem kako ne bih izvršila krivično delo bežanjem sa „mesta zločina“, Zejnep je stala ispred autobusa E11 nasred puta i objasnila vozaču situaciju. On, strpljiv kao i svi turski vozači i ostali državljani, naplatio mi je normalnu kartu i točkovi tog autobusa bezbedno su me dovezli do aerodroma, odakle sam se uputila ka Skoplju, pardon, Üskupu.

Epilog celog putovanja je da ništa nije toliko strašno koliko se u trenutku čini. Sva ta prolaznost treba da bude smirujući faktor, jer brige kasnije postaju anegdote. Da ne bude da nisam dovoljno slova posvetila ESTIEM-u, istakla bih da sam mu previše zahvalna na ovom iskustvu (ludačkom prelaženju ulice na turski način i zaustavljanje minibusa stajući isprd njega), na stečenim prijateljima, na životnoj školi i usmeravanju ka mestu lidera Language Session-a na centrali.

Verujte mi, probajte sami!