Krenem ti ja tako u grad za koji nisam čuo... • ESTIEM LG Belgrade

29 Jul Krenem ti ja tako u grad za koji nisam čuo…

Posted at 18:43h in Putopisi by ESTIEM LG Belgrade

Autor: Nikola Ognjanović

Krenem ti ja tako u grad za koji nisam čuo, u zemlju koju nikada nisam ni planirao posetiti – Tampere, Finska. Ako me neko pita zašto i kako sam tamo otišao, stvarno ne znam šta bih rekao. Verovatno zbog CM-a (Council Meeting – Generalna Skupština ESTIEM-a) i Mintua (jednog od najboljih alkoholnih pića na svetu).

Sećam se, noć pred polazak smo bili na svirci Arsa, našeg ESTIEM-ovca i sećam se bleje nakon toga u parkiću kod Više. U tom trenutku, par sati pred polazak, ja skapiram da ću sledeću noć biti u Finskoj. Milion stvari mi prolazi kroz glavu, tada sam se plašio i visine, pa sam avion izbegavao kad god bih mogao, ali ovog puta sam morao. Sećam se da sam 2 sata tražio jaknu, jer, hvala Bogu to nije osunčani Beograd, pa da mogu da hodam u duksu. Silazim do trafike, kupujem dve pakle cigara, plazmu i unuče vinjaka. Trebalo je preživeti taj stres, a cigareta i vinjak su, kao i obično, jedino razumno rešenje.

Budim se, ulazim u kombi koji nas vozi do aerodroma u Budimpešti. Ksenija, Jovana, Vanja, Aleksa i Džoni. Bože, ko nas sastavi? Od prvog trenutka sam znao da ćemo biti ekipa koja pali vatru i oko koje će se vrteti priče. Sam put do Budimpešte je bio zabavan, svako od nas se otvarao, krenuli smo da pravimo interne fore i iz nekog razloga odbijali da jedemo plazmu.

U Budimpešti na aerodromu nailazimo na Bugare i ekipu iz Novog Sada. Naš geng se sve više širi. Iz Sofije su išli Dimče (dobro poznat našoj LG) i Plamen, da Plamen. Trebalo nam je 5 dana da skapiramo kako se tip zove, jer je svoje ime uvek nekako drugačije akcentovao (uglavnom Puamen). Iz Novog Sada: Lazar Potrebić (Nidić) i Dragana.

Prvi let avionom bez mojih? Pa znate kako, ja sam hteo da provedem te poslednje trenutke uživajući u čarima našeg jezika, ali pored mene sedi neka ružnjikava (kasnije sam shvatio da je zapravo kod njih to lepa) devojka.

Jednu priču moram da vam ispričam kako bi još bolje razumeli ceo ovaj tekst. Mene su izabrali da držim trening PR-a na CM-u. E sada, o PR-u mogu reći da znam dosta stvari, bar za ESTIEM nivo, ali, jedno veliko ali, ja ne znam engleski toliko dobro. Najgora stvar je što se nisam ni trudio da ga naučim za CM.

Kad smo sleteli u Finsku, skapirao sam da jedine dve stvari koje sam znao za Finsku su bile istinite: zemlja sa najviše jezera i zemlja 2. u svetu po broju samoubistava. U glavi mi prolazi samo, ja ovako razdragan i veseo, ću za 2-3 dana da se ubijem u nekom od ovih jezera, samo treba naći najlepše, da bude sa stilom. Srećom cela ta priča me držala samo prvih par sati.

Šetkamo se, pričamo na aerodromu i skapiramo da nam odlazi poslednji bus ka gradu ispred nosa. Treba zvati taksi u Finskoj, a mi štekamo svaki dinar za alkohol i hranu. 50 eura za taksi, u prvih 30minuta u Finskoj. U glavi mi je: „Može bilo koje jezero, ne mora da bude nešto preterano lepo“. Dolazimo u hotel, e sada tu smo se prijatno iznenadili, lepo, toplo… Već prvo veče dovodimo Nemce u sobu da im Aleksa Vučko i ja demonstriramo ples Ivana Gavrilovića za pesmu „Seks mašina“. Naša misija da napravimo CM da gori je počela. Posle toga smo otišli u centar grada da se na minus nešto skinemo goli (skoro) i napravimo sliku. Jesmo li Balkanci ili nismo? Tako je ukratko prošao prvi dan.

Drugog dana, pre registracije, smo imali vremena da malo obiđemo grad, ovog puta obučeni. Pregladneli, pretražujemo restorane. Mislim da smo tada sreli i ekipu iz Zagreba, koja će biti sa nama do kraja. Konačno smo našli restoran – Napoli. Da pogodili ste, došli smo u Finsku i seli u italijanski restoran. Elem, kako nismo uspeli da nađemo ništa zanimljivo od restorana sa domaćom kuhinjom, ovaj restoran nam je bio jedina nada. Ili on ili Mek.

Dolazimo na CM, osećamo ceo taj hajp, milion ljudi, svako zna nekoga, priče se prepričavaju (bar tako zvuči tipu koji jedva razume jezik). I zaljubljujem se u celu tu priču. Engleski mi se poboljšava, gde fale reči priskaču noge i ruke, ali svakako uvek na kraju bude osmeh.

Iskreno se ne sećam baš najbolje šta smo radili to veče. Znam da smo obilazili mnoge pivnice i barove i da smo skapirali da mi kao Balkanci smo inače ovako malo ludi i vickasti, a kad popijemo smo zapravo gospoda.

Počinje treći dan i GA (kao naša skupština). U početku sam pratio, iskreno, ali onda u nekom trenutku, dok sam pogledom tražio našu delegaciju, ja naiđem na nju, Đorđu. Kratka kosa, oštre crte lica, ma prelepa Italijanka. Šta da vam kažem, baš po mom ukusu. I eto, izgubih ja pažnju za GA i samo gledam u nju. Uveče se i ne sećam šta je bilo i svi dani naredni su mi bili kao jedan dan. Ne znam da li zbog malo sna ili zbog puno dogodovština, ali ispričaću vam samo delove toga.

Na GA sam dolazio samo zato što moram, na trenutke bih i slušao, ali većinu vremena se sprdao sa Džonijem ili eventualno gledao u Đorđu. Uključivao sam se par puta kada bi oni pričali za PR, čisto da mi se više ljudi prijavi na trening. Neretko smo i kasnili, Džoni i ja. Jednom sam zakasnio čitavih 4h (inače se ljudi kažnjavaju ako kasne koji minut, ali su videli da mi to i hoćemo, da napravimo neku glupost). Kada su me na ulazu pitali gde sam bio, zašto kasnim, samo sam im obrusio da sam tu sve vreme ali sam morao do toaleta.

Verovali ili ne, taj moj trening je super prošao. Spremio prezentaciju na GA-u. Trening traje 2h, ja razmišljam: 15min predstavljanje, 15 min evaluacije na kraju, malo neke igrice i opa – 45min predavanja. I tako je bilo. Čak su mi se naknadno javljali ljudi da držim trening u njihovim LG.

E sada, Finci su jako čudan narod i imaju jako čudne rutine. Recimo, na falkutetu imaju saunu, jednostavno se skinu u veš i uđu unutra na par minuta. Meni je to bilo wtf?!

Išli smo taj jedan dan i u saunu, celo veče je bilo posvećeno tome. Prvo sauna, pa skakanje u ledeno jezero (jezero prekriveno ledom i samo uz obalu prostor od nekih 5 metara gde se uskače. Neverovatno iskustvo. I tu smo hteli da pokažemo Balkansku krv pa nismo samo uskakali, nego smo hteli i da plivamo. Nakon toga smo zauzeli djakuzi samo za nas i pevali od Silvane pa do EKV-a.

Definitivno najbolje veče je bilo to internacionalno. Ljudi, to je nemoguće objasniti. Previše alkohola, previše dobrog vajba. Uhvatili smo potpredsednicu za PR i naterali je da puši sa nama, iako nikada nije zapalila, potpredsednika za edukaciju da peva Zvezdine pesme, glavnu devojku za Baltik da prizna da je rakija bolja od vodke. Haos!

Ostala je noć do kraja, ogroman hajp i sve super, i ja odlučim da se smuvam sa Đorđom. Do tada smo već blejali zajedno, pevali Bella Ciao i La šate mi kantare. Kad ono, dolazi neka Ukrajinka u klubu i pred njom me poljubi. Ja opet tražim jezero u kome ću da se potopim.

Mnogo je priča ovde koje nisu ispričane, neke možda nisu ni primerene, neke preteške za opisati, ali svakako uspomena na CM će biti u mom srcu ceo moj život. Dobićeš priče kojih se vredi sećati, prijatelje sa kojima si i dalje u kontaktu. Toliko od mene, a sada si ti na redu da osetiš sve ovo, i da, ako vidiš Đorđu, pozdravi je!